Ovaj put odlazim na planinu Garnavicu koja se nalazi prekoputa Rtnja. Uspon na istu niko ne
vodi organizovano iz Beograda pa se odlučih da je posetim samostalno. Pešačka tura kreće iz
Boljevca. Boljevac je malo mesto u Zaječarskom okrugu koje ima oko 4000 stanovnika.
U Boljevcu obilazimo Muzej Timočke bune (za koji nismo saznali radno vreme). Otvoren je u
staroj apsani (zatvoru) 1983. godine. Unutrašnja postavka sadrži predmete i oružje iz perioda
bune kao i medelje kojima su nagrađeni oni koji su hvatali pobunjenike. Prikaz opisuje početak
bune, borbu narodne i stajaće vojske, najznačajnije ličnosti te gušenje bune. Inače, Timočka
buna se desila nakon što je kralja Milan Obrenović odlučio da uvede modernu stajaću vojsku
umesto narodne. Seljaci su izbegavali vojnu obavezu a takođe nisu hteli da predaju oružje.
Prikupljanje oružja je bio povod za pobunu. Buna je izbila u Krivom Viru a ugušena je 1883.
godine kada je preki sud u Zaječaru izrekao 94 smrtne presude (od kojih je izvršeno 20) i više
stotina osuda na zatvorsku kaznu.
Nedaleko od muzeja se nalazi crkva Svetog Ilije. Sagrađena je 1861. godine. Osvećena je 1863.
godine kada je i posvećena proroku Iliji. Svojom veličinom na uzvišenju se isticala nad širom
okolinom. Gradili su je najbolji majstori po uzoru na beogradsku Sabornu crkvu. Živopisao ju je
slikar Milija Marković uz pomoć sina Nikole. U riznici se čuva staro Jevanđelje, bogoslužene
knjige iz 1900. godine, krune venčanja iz 1936. godine kao i petohlebnica (bogosluženi sud).
udaljena 200 km od Beograda. Pripada Karpatsko-balkanskim planinama. Kao i krečnjački
greben tako i vrh karakteriše krečnjačka kupa. Severna strana Rtnja je strmija pa se većina
uspona na Rtanj vodi južnom stranom.
pominje kao zasebna planina. Najviši vrh joj je Garnavički kamen visine 753 metra. Prvi deo
staze od Boljevca vodi asfaltnim putem a potom preko livada i kroz voćnjake. Na petom
kilometru pešačenja se stiže u selo Ilino odakle počinje uspon na Garnavicu. Poreklo imena
meštani nisu znali da nam objasne. Navode da je nekad ovde bilo puno gavranova pa je ime
permutovalo od Gavranica. Drugi podaci ukazuju na koren reči koji u staroslovenskom ukazuje
na goru, ili gore a u vlaškom na kameni ili strm predeo.
U selu Ilino se nalazi zavičajna kuća vajarke Ljubinke Savić-Grasi. Kuća potiče iz 19. veka. U
potpunosti je rekonstruisana 2009. godine. Vajarka je rođena 1922. godine. Akademiju likovnih
umetnosti i postdiplomske studije je završila u Beogradu. Radila je skulpture žena i dece,
portrete poznatih ličnosti u obliku medaljona i plaketa te nekoliko spomenika i spomen-
obeležja. Izlagala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njena dela se (osim u rodnoj
kući) čuvaju u našim najvećim muzejima kao i kulturnim i prosvetnim ustanovama.
U centru sela se nalaze i Rtanjski dvori. Iako nismo stekli utisak da su trenutno otvoreni za goste
u opisu se nalazi da su sve smeštajne jedinice mali muzeji te da nude udoban smeštaj među
antikvarnim nameštajem i kaminom. Svaki objekat poseduje terasu dok se ispred nalazi veliki
letnjikovac. Korišćenje klime je besplatno kao i Interneta. Kula je deo za dve osobe sa krevetom
iz 19. veka. Svi objekti su izgrađeni od kamena i drveta.
Pored Rtanjskih dvora se nalazi i izvor. Odavde kreće uspon na Garnavicu.
Staza takoreći 90% svojom dužinom vodi šumovitim terenom bez kamena dok je oko 10% (prilaz
vrhu i sam vrh) u potpunosti kamen. Tako da je potrebno biti dodatno oprezan u ovom delu. U
potpunosti je markirana a održava je planinarski klub Šiljak iz Boljevca pa ovom prilikom
pohvale za isti jer uz ovoliko markacija se niko neće izgubiti.
pauzu. I uživamo u pogledima sa vidikovaca koji se pružaju duž celog grebena. Pogled na
Beljanicu.
Pogled na Boljevac, selo Mirovo i Rtanj.
Nakon spusta sa Garnavice stiže se u selo Ilino odakle se produžava ka selu Mirovo. Staza
jednim delom ide evropskim pešačkim putevima koji prolaze kroz Srbiju i to: E3 (Portugal-
Bugarska), E4 (Španija-Kipar) i E8 (Irska-Bugarska). Na slici ispod je odvajanje ova tri puta pre
sela Mirovo koji dalje nastavljaju ka selu Rtanj.
Avlija 1762 koji je za svaku preporuku. Odlična hrana, ljubazno osoblje i cene duplo niže nego u
ostatku Srbije. Odluka je da prespavamo u Sokobanji jer nakon vožnje od 3 sata u jednom
pravcu i celodnevnog pešačenja ne treba rizikovati povratak istog dana (zbog umora vozača-
planinara). U Sokobanji preporučujem Sobe Jovan. Nakon doručka u restoranu Zelengora u
Sokobanji put nastavljamo ka Beogradu pored Bovanskoj jezera.
Нема коментара:
Постави коментар